Night had already come as I drew my cloak more closely about me and stepped forth into the street. I had lingered long over my meal, as a man will who has been alone all the day and sees little chance of companionship before him. For in all the city I knew no one, and there seemed small prospect of the night bringing any enjoyment with it. I turned to the left, away from that dingy house in the Rue Bailleul, which was the only home I had thus far found in Paris, determined to forget, for a time at least, its narrow entrance leading to the dirty interior court, where a thousand odors struggled ceaselessly for mastery; the dark staircase mounting steeply upward, and the close little room, which a single week’s occupancy had sufficed[10] to render loathsome to me. Ah! it was different from the wide, sweet valley of the Loire. At the outset of my career in Paris I had been confronted by a problem which demanded immediate solution. I might lodge well and dress poorly, or I might dress well and lodge poorly, but I had not money enough to do both well. After mature deliberation, I had chosen the latter course and expended my money upon my wardrobe, reasoning that all the world would notice my attire, while no one would penetrate to my lodging. My neighbors in the Rue Bailleul had not yet recovered from the astonishment with which my advent had filled them, and still gazed wonderingly and suspiciously after me whenever I chanced to pass. So I strode through the night away from that shabby garret, and as I went I thought somewhat bitterly of the high hopes I had brought with me to the city a week before,—hopes of adventure and glory, after the fashion, doubtless, of every youth who came to Paris from the provinces. But a week had passed without adventure, and as for glory, it seemed farther away than ever. In faith, those same hopes were about my only possession, a fact brought painfully to my attention when I had[11] opened my purse ten minutes since to pay my score, and something must needs happen soon or—well, I had seen a man taken from the Seine the day before and his face seemed peaceful. At least, I would never go back to the narrow life which I had always hated. A splash into a pool of mud brought me out of my thoughts. I stopped and looked about me, but did not recognize the street, which seemed a very squalid one. The dilapidated wooden buildings with their plastered fronts tottered together over my head. A putrid stream filled the central gutter, giving forth an odor which reminded me forcibly of the court below my window. I started to retrace my steps and return to a more inviting quarter of the city, when a hand was laid suddenly upon my shoulder. “Ah, monsieur,” said a pleasant voice, “you seem to have lost your way.” “’Tis not a difficult task in Paris,” I replied, and as I did so, threw off the man’s hand and stepped quickly back to have my sword arm free in case of need. “I should be pleased to conduct monsieur wherever he might wish to go,” continued the[12] voice, the face of whose owner I tried in vain to distinguish. “A thousand thanks,” I answered. “If monsieur will tell me the shortest way of reaching the Rue St. Denis I need trouble him no further.”

Ноћ је већ била дошла када сам ближе завукао свој огртач и изашао на улицу. Дуго сам се задржао на оброку, као што ће човек који је цео дан био сам и пред собом не види мале шансе за дружење. Јер у целом граду нисам познавао никога, и чинило се да је мала шанса да ноћ донесе било какво уживање. Скренуо сам налево, даље од оне прљаве куће у Руе Баиллеул, која је била једина кућа коју сам до сада нашао у Паризу, решен да заборавим, бар на неко време, њен уски улаз који води у прљаво унутрашње двориште, где хиљаду мириса непрестано се борило за овладавање; мрачно степениште које се стрмо уздиже, и блиска соба, која ми је била довољна за једну недељу[10] да ми буде одвратна. Ах! разликовала се од широке, слатке долине Лоаре. На почетку своје каријере у Паризу био сам суочен са проблемом који је захтевао хитно решење. Могао сам се добро одети и лоше обући, или бих се могао добро обући и лоше одети, али нисам имао довољно новца да обоје добро урадим. После зрелог размишљања, одабрао сам други курс и потрошио новац на своју гардеробу, с образложењем да ће цео свет приметити моју одећу, а да нико неће продрети у мој стан.Моји суседи у Руе Баиллеул још се нису опоравили од запрепашћења којим их је испунио мој долазак, и још увек су зачуђено и сумњичаво гледали за мном кад год бих могао да прођем. Тако сам корачао кроз ноћ далеко од тог отрцаног поткровља, и док сам ишао, помало сам горко размишљао о великим надама које сам понео са собом у град недељу дана раније, наде у авантуру и славу, по моди, без сумње, сваки омладинац који је дошао у Париз из провинције. Али недеља је прошла без авантуре, а што се тиче славе, чинило се да је далеко даље него икада. У вери, те исте наде биле су у вези са мојим јединим поседом, што ми је болно скренуло пажњу када сам[11] отворио своју ташну десет минута откако да платим резултат, а нешто мора да се деси ускоро или – па, видео сам човек одведен са Сене дан раније и његово лице је деловало мирно. Бар се никада не бих вратио уском животу који сам одувек мрзео. Прскање у локви блата избацило ме је из мисли. Зауставио сам се и погледао око себе, али нисам препознао улицу, која ми се чинила врло јадна. Оронуле дрвене зграде са омалтерисаним фронтовима клатиле су се заједно над мојом главом. Гнојни поток испунио је централни олук, одајући мирис који ме на силу подсећао на суд испод мог прозора. Почео сам да се враћам својим корацима и враћам се у привлачнији део града, када ми је рука изненада положена на раме.„Ах, господине“, рече пријатан глас, „изгледа да сте залутали. „У Паризу то није тежак задатак“, одговорио сам, и док сам то урадио, одбацио човекову руку и брзо се одмакнуо да ми у случају потребе ослободи руку са мачем. „Било би ми драго да одведем господина где год он пожели да иде“, наставио је[12] глас, лице чијег власника сам узалуд покушавао да разликујем. „Хиљаду хвала“, одговорио сам. „Ако ми господин каже најкраћи пут да стигнем до Руе Ст. Денис, не требам га више узнемиравати.“