In Thirty-fifth Street, east of Fifth Avenue, there is a house conspicuous among its neighbors in that it differs in construction by being of the variety known as the English basement style. Entrance to the house is secured through a door reached by one or two steps from the pavement. The dining-room of the house is nearly on a level with the street, while the parlors are on the second floor, reached from the lower hall by a flight of stairs. The front parlor is enlarged and the front of the house ornamented by a bay window extending some three feet beyond the line of the house. It was not so long ago that, at an early hour in the morning, a man carefully and cautiously lifted a sash in this bay window, and, thrusting out his head, sounded a low whistle as a signal. Had any one been present on the opposite side of the street, or looking from the windows of the houses opposite, they might have seen another man cautiously come from a corner of the little courtyard in front, and, after a careful look up and down the street, return the signal in the same cautious manner. Thereupon a bundle was let down from the bay win{6}dow, which was quickly detached, the rope drawn back and another bundle lowered, which, as the other had been, was detached and the rope drawn up again, and this time to lower what appeared to be a heavy box. Immediately after, something was thrown from the window which in shape looked like an old-fashioned portmanteau, but was smaller. Then a man rapidly let himself down from the window until he was within four feet of the ground, when he drew a knife, cutting the rope above him. This gave him a drop of at least four feet, but it left only a short end of the rope dangling from the bay window at a height not likely to attract the attention of a passer-by, the evident object of cutting the rope. In the meantime, the man below had shouldered the heavy box and rapidly run down to the east, to the corner below, where he had been met by a man who had come from a carriage standing around the corner. This one took the box from him, and the man rapidly returned to pick up one of the bundles concealed behind the fence and the article that had been thrown from the window. As rapidly he ran down the street as before, the while the other man, who had come from the parlor floor by the rope, stationed himself across the street and anxiously looked up and down as if standing ready to make a signal. As the man with the bundles disappeared around the corner, with no interference, the other dashed across the street, and, seizing the last bundle left, hurriedly ran to the east. He had hardly shouldered this bundle and set out on his run when a man came into view at the corner on the west, quickly catching sight of the fellow running to the east. He came from the west on a run, and, arriving opposite{7} the house where these strange things had occurred, stopped a brief instant to look. He noted the open window and the dangling rope. Without hesitation he hastily ran down the street to the east, but reached the corner too late for any purpose except to see a carriage some distance off, going at full speed. This man was Nick Carter, the famous detective. Nick immediately realized the folly of attempting to follow the carriage, which had so great a lead, though he was satisfied that there had been a robbery of the house and that the carriage contained the booty as well as the thieves. He contented himself with sounding an alarm, in the hope that the attention of the policemen on the beats along which the carriage traveled might be directed toward it and their suspicion excited. But, so far as he was able to judge, the only result of his alarm was to call to him a policeman from another direction than that in which the carriage went. “What is it, Mr. Carter?” asked the officer, coming up on a run, and recognizing the famous detective. “Robbery, I fancy,” replied Nick; “and that carriage contains the thieves and what they’ve stolen.” “We’d have to be race horses,” said the officer, looking after the carriage now disappearing in the distance, “to overcome that lead.” “No; it is useless to attempt to follow it,” replied Nick. “Where was the job done?” asked the officer. “Up there in Thirty-fifth Street,” replied Nick. “Is that your beat?” “Yes, and I was over it half an hour ago.” “They waited for that,” replied Nick. “Come with me and let us look at the house.” They went back to the house, where Nick pointed out{8} the open bay window and the short end of the rope dangling therefrom. The officer went inside the little yard and found the rope that had been cut off lying on the ground. He picked it up, and, looking at the end, said: “This rope has been cut with a sharp knife.” Nick joined him, and, looking at the end, agreed with the officer, while both wondered why it had been cut. “Do you know who lives here?” asked Nick. “Yes; the man’s name is Jacob Herron.” “What is he?” “A Wall Street man.” “A broker or banker?” “I don’t know what he is. A sort of speculator, I guess. Anyhow, he’s a pretty big man.” “Well,” said Nick, “we ought to arouse the family and make an investigation.” The two went to the front door, where the officer rang the bell several times without securing a response. Then he beat on the door with his night stick, sounding an alarm on the stoop as well. This finally aroused some one in the upper story, who raised a window to ask what all the row was about. “Come down and let us in,” replied the officer. “You have been robbed.” “Who are you?” asked the voice above. “A police officer, and Mr. Carter, the detective,” was the officer’s reply. The head was quickly withdrawn from the window, and, after the two on the stoop had waited what seemed to them a long time, a light flashed up in the hall and the door was immediately opened. The two stepped in to see a young man of possibly twenty-six or twenty-seven years of age standing there{9} with neither coat nor vest and his bare feet thrust into slippers. “You say the house has been robbed?” asked the young man. “I see no indications of it.” “They are not likely to be found in the halls,” said Nick. “But I should judge they are to be found in the parlor above.” The young man without a word led the way up the stairs to a furnished hallroom, into which the stairs opened. Here he lit one of the lights of the chandelier, and Nick saw in a glance that the parlor in the front communicated with this furnished hall, occupying the whole width of the house. They entered the parlor to discover little that was noteworthy. The window was open in the bay, and they could see in the parlor, what was not observable from the street, that a side window of the bay had been raised sufficiently to permit a rope to pass under the sash, and that the rope had been made fast around the division between the windows. There had been little, if any, disturbance of the furniture. On a sofa in the corner lay a silver mug. Nick pointed to the mug, without making comment upon it, however. “What room is that at the rear of the house?” he asked. “I suppose it might be called the library,” replied the young man, “since all the books that are in the house are there. It is the largest room in the house, and is occupied by the family in the evenings when the folks are at home.” “Then the family is not at home?” asked Nick. “No, Mr. Herron has gone to Chicago, and took his wife and daughter with him as a sort of a pleasure trip for them.” “Who are you?{10}” “I am George Temple, a nephew of Mr. Herron.” “Are you a member of this family?” “In a way,” replied the young man Temple. “I am very intimate here, but I am here now only because the family are away. Uncle Jacob asked me to sleep here and guard their house in his absence.” “Well,” replied Nick, “it doesn’t seem as if you guarded it much.” “No,” laughed the young man, “I never heard anything until I heard the sound of the officer’s club on the door.” “Take us into that rear room.” Temple led the way across the hall to this room, which occupied the whole width of the house, lighting a jet of the chandelier. If there had been no indications of a robbery elsewhere, there were plenty to be seen in this room. Two handsome desks had been forcibly opened and rifled, the contents being scattered on the floor; that is to say, such as had not been carried away. The drawers of the bookcases had been pulled out, their contents hastily pulled over, much having been thrown on the floor. In a hasty glance about the room it did appear as if every object in it had passed under the hands of the thieves. There was not a picture hanging straight on the walls, and there were many in the room. “Mr. Temple,” asked Nick, “did your uncle keep anything of special value in this room?” “What do you mean by special value?” asked Mr. Temple. “Something which your uncle especially valued, was very careful of and generally kept hidden.{11}” “I know of nothing of the kind,” replied Temple. “Why do you ask that particular question?” Nick pointed to the pictures, saying: “It would look as if the thieves, in hunting for some special things which they did not find, had hunted behind every picture in the room. The inference is that they knew that some object of value, which they were anxious to obtain, was concealed somewhere within this room.”

У Тридесет петој улици, источно од Пете авеније, налази се кућа која је упадљива међу суседима по томе што се разликује по конструкцији по томе што је сорта позната као енглески подрумски стил. Улаз у кућу је обезбеђен кроз врата до којих се долази на један или два корака од тротоара. Трпезарија куће је скоро у равни са улицом, док су салони на другом спрату, до којих се из доњег хола долази степеницама. Предњи салон је увећан, а предњи део куће украшен је еркером који се протеже неких три стопе иза линије куће. Не тако давно, у раним јутарњим сатима, један човек је пажљиво и опрезно подигао крило на овом еркеру и, истурени главу, зачуо тихо звиждук као знак. Да је неко био присутан на супротној страни улице, или да је гледао са прозора кућа насупрот, могли би да виде другог човека како опрезно долази из угла малог дворишта испред и, након пажљивог погледа горе-доле улици, вратите сигнал на исти опрезан начин. Потом је са прозора{6}спуштен сноп, који је брзо одвојен, конопац повучен назад и спуштен други сноп, који је, као и други, одвојен и конопац поново извучен, и овог пута за спусти оно што је изгледало као тешка кутија.Одмах затим са прозора је бачено нешто што је по облику личило на старински портманто, али је било мање. Онда се један човек брзо спустио са прозора све док није био на четири стопе од земље, када је извукао нож, пресекавши конопац изнад себе. Ово му је дало пад од најмање четири стопе, али је оставио само кратак крај ужета да виси са прозора залива на висини која вероватно неће привући пажњу пролазника, очигледан предмет пресецања ужета. У међувремену, човек доле је подигао тешку кутију и брзо сјурио на исток, до угла испод, где га је дочекао човек који је дошао из кочије која је стајала иза угла. Овај му је узео кутију, а човек се брзо вратио да покупи један од завежљаја сакривених иза ограде и артикл који је бачен са прозора. Брзо је трчао низ улицу као и раније, док је други човек, који је дошао са пода салона уз конопац, стајао преко пута и забринуто гледао горе-доле као да је спреман да да знак. Пошто је човек са завежљајима нестао иза угла, без икаквих сметњи, други је појурио преко улице и, ухвативши последњи завежљај који је остао, журно потрчао на исток. Једва да је подигао овај завежљај и кренуо у бекство, када се на углу на западу угледао човек, који је брзо угледао човека који бежи на исток.Дошао је са запада у бекству и, стигавши насупрот{7} куће у којој су се догодиле ове чудне ствари, застао је на тренутак да погледа. Приметио је отворен прозор и висећи конопац. Без оклевања, журно је отрчао улицом на исток, али је стигао до угла прекасно за било шта осим да би угледао кочију на извесној удаљености, како иде пуном брзином. Овај човек је био Ницк Цартер, познати детектив. Ник је одмах схватио глупост покушаја да прати кочију, која је имала тако велику предност, иако је био задовољан што је дошло до пљачке куће и што је у кочији био и плен као и лопови. Задовољио се звуком узбуне, у нади да би пажња полицајаца на ударце по којима је кочија кретала могла бити усмерена на њу и побудити њихову сумњу. Али, колико је могао да процени, једини резултат његове узбуне био је да му позове полицајца из другог правца од оног у ком је ишла кочија. „Шта је, господине Картер?“ упитао је официр, прилазећи у бекству и препознавши познатог детектива.„Пљачка, мислим“, одговори Ник; "а у тој кочији су лопови и оно што су украли." „Морали бисмо да будемо тркачки коњи“, рекао је официр, гледајући за кочијом која је сада нестајала у даљини, „да бисмо превазишли то вођство“. "Не; бескорисно је покушавати да га пратимо“, одговорио је Ник. „Где је посао обављен?“ упитао је официр. „Тамо горе у Тридесет петој улици“, одговорио је Ник. „Да ли је то твој ритам?“ "Да, и завршио сам то пре пола сата." „Они су то чекали“, одговорио је Ник. "Пођи са мном да погледамо кућу." Вратили су се у кућу, где је Ник показао{8} отворени прозор у еркеру и кратки крај ужета који је висио са њега. Полицајац је ушао у мало двориште и пронашао конопац који је био одсечен како лежи на земљи. Подигао га је и, погледавши на крај, рекао: "Овај конопац је пресечен оштрим ножем." Ник му се придружио и, погледавши крај, сложио се са официром, док су се обојица питали зашто је исечен. „Знате ли ко овде живи?“ упита Ник."Да; име тог човека је Јацоб Херрон." "Шта је он?" „Човек са Волстрита.” „Брокер или банкар?“ „Не знам шта је он. Нека врста шпекуланта, претпостављам. У сваком случају, он је прилично велики човек." „Па“, рекао је Ник, „требало би да узбудимо породицу и спроведемо истрагу.“ Њих двојица су отишли ​​до улазних врата, где је полицајац неколико пута позвонио без одговора. Затим је лупао штапом по вратима, огласивши аларм и на клупи. Ово је коначно узбудило некога у горњем спрату, који је подигао прозор да пита о чему се ту свађа. „Сиђи и пусти нас унутра“, одговорио је официр. "Опљачкани сте." "Ко си ти?" упитао је глас изнад. „Полицајац, и господин Картер, детектив“, био је службеник одговор. Глава је брзо повучена са прозора, и пошто су њих двојица на клупи чекали, како им се чинило, дуго, у ходнику је упалило светло и врата су се одмах отворила. Њих двојица су ушли и видели младића од можда двадесет шест или двадесет седам година како стоји тамо{9} без капута ни прслука и босих ногу увучених у папуче. „Кажете да је кућа опљачкана?“ упита младић."Не видим никакве индикације за то." „Није вероватно да ће се наћи у ходницима“, рекао је Ник. „Али требало би да проценим да се они могу наћи у салону изнад.” Младић је без речи повео степеницама до намештеног ходника, у који су се отварале степенице. Овде је упалио једно од светала лустера и Ник је на први поглед видео да салон испред комуницира са овим намештеним ходником, који заузима целу ширину куће. Ушли су у салон да открију мало тога што је било вредно пажње. Прозор је био отворен у заливу и могли су да виде у салону, оно што се није могло приметити са улице, да је бочни прозор залива био подигнут довољно да омогући ужету да прође испод крила, и да је конопац био направљена брзо око поделе између прозора. Било је мало, ако их је уопште било, ометања намештаја. На софи у углу лежала је сребрна шоља. Ник је показао на шољу, међутим, не коментаришући је. „Која је то соба у задњем делу куће?“ упитао. „Претпостављам да би се могла назвати библиотека“, одговорио је младић, „пошто су све књиге које су у кући ту. То је највећа просторија у кући, а у њој је породица увече када су људи код куће.” "Онда породица није код куће?" упита Ник. „Не, г.Херон је отишао у Чикаго, и повео своју жену и ћерку са собом као својеврсно путовање ужитка за њих. „Ко си ти?{10}“ „Ја сам Џорџ Темпл, нећак господина Херона.“ „Да ли сте члан ове породице?“ „На неки начин“, одговорио је младић Темпл. „Овде сам веома интиман, али сада сам овде само зато што је породица одсутна. Стриц Јацоб ме је замолио да спавам овде и да чувам њихову кућу у његовом одсуству. "Па", одговорио је Ник, "не изгледа као да сте га много чували." „Не“, насмеја се младић, „никад ништа нисам чуо док нисам чуо звук официрске палице на вратима. "Одведи нас у ону собу позади." Темпл је преко ходника водио до ове просторије, која је заузимала целу ширину куће, паливши млаз лустера. Да није било назнака пљачке негде другде, у овој просторији је било много тога да се види. Два згодна стола била су насилно отворена и разбијена, а садржај је разбацан по поду; што ће рећи такве које нису биле однешене. Фиоке полица за књиге биле су извучене, њихов садржај на брзину извучен, много тога је бачено на под. У брзом погледу на просторију изгледало је као да је сваки предмет у њој прошао под рукама лопова.Ниједна слика није висила право на зидовима, а било их је много у просторији. "Господин. Темпле“, упитао је Ник, „да ли је твој ујак држао нешто од посебне вредности у овој соби?“ „Шта подразумевате под посебном вредношћу?“ упита господин Темпл. „Нешто што је ваш ујак посебно ценио, веома је пазио и углавном се скривао.{11} „Не знам ништа слично“, одговорио је Темпл. „Зашто постављате то конкретно питање?“ Ник је показао на слике, рекавши: „Изгледало би као да су лопови, у потрази за неким посебним стварима које нису нашли, ловили иза сваке слике у просторији. Закључак је да су знали да је неки вредан предмет, који су желели да добију, био сакривен негде у овој просторији."